Ко се не бори у животу,ко нема никакав циљ,нити жељу за коју је потребно доста труда да се обистини,не може да зна колико се тешко све то постиже,а опет колико лако ако је наша воља јача од незаинтересованости.Једна изрека каже ,,Човек је богат онолико колико даје”–можда је и тачно,али тешко је данас постати и остати човек.Велика су искушења у игри,слаба воља народа ка победи и узвишености,како моралној тако и узвишеном месту човека у овдашњем земаљском животу.Велики господари и владари из прошлости-колика ли је само њихова жеља за успехом била,запита ли се ико?Њима је било потребно доста жртвовања,доста воље и жеље за успехом,победом,али не победом коју ће неко само забележити,понекад се присетити тог догађаја и одмахнути руком.Не,већ победом коју су постигли моралом,улагајући у нешто најдраже и одрицајући се свега,па некад чак и породице.Данас је њихов успех оправдан,свако их се сећа и завиди им,вероватно,на свему што су учинили и коју су узвишеност достигли.
Желим да осетим макар делић узвишене позиције,за њу се трудим сада и трудићу се целога живота.Наш живот је вечита борба,трагање за бољим животом и покушај усмерења ка правим и добрим стварима.Добре ствари се науче за живота,али све што је добро има и своју цену коју није свако од нас спреман да плати.
Опстају одабрани!
Тара Манојловски II-6
(Иво Андрић)
Међутим, ако само мало размислимо и размотримо ситуацију на глобалном нивоу, одговор на то питање лежи у нама самима – није живот окрутан према нама, већ потпуно супротно: ми њега погрешно схватамо. Сви смо свесни да богатство, раскош, моћ – дођу и оду, а живот и даље остане такав какав је и био, без могућности репризе истог.
Да ли је све то кренуло од греха Адама и Еве, уопште није ни битно, али смисао живота се губи са сваким новим даном и све више допуштамо да живот живи нас, уместо да сами живимо.
Свакодневно расте толеранција у стварима које човека чине срећним, тако да је некада и колибица са сламеним кровом и постеља од трске испуњавала човека, а сада... Не пролази срећа, она је ту, али је ми од похлепе и користољубља не уочавамо, а самим тим и не доживљавамо, јер она није ништа материјално да се папирима са сличицама угледних људи и неким цифрама може придобити.
А, зашто? Зашто смо толико одступили од Бога? Зашто дозвољавамо да нас наш сопствени живот гази и мучи не дозвољавајући нам да бар мало оставимо бриге и обавезе у страну и осетимо се срећнима? Шта нам значи ако смо моћни, свемоћни, кад једино нас то не може усрећити, али сходно схватањима данашњег човека, битно је доказати неком оно чега си и сам свестан да је глума.
Тако нам мало фали, али нам исто и тако мало недостаје да будемо срећни, што је немогуће променити докле год не схватимо суштину наших живота, уочимо наше грешке и не научимо да живимо уместо што подарени нам живот једноставно преживљавамо...
Славиша Илић 3/6